U avgustu 1914. jedna od najvećih evropskih carevina krenula je preko Save i Drine da kazni Srbiju, zemlju od oko četiri i po miliona stanovnika koja je tek izašla iz dva balkanska rata. Vojnici su bili iscrpljeni, oprema istrošena, a u Beču se verovalo da će "kaznena ekspedicija” biti kratka i da će Srbija nestati kao ozbiljan vojni protivnik pre nego što evropski rat pokaže svoje pune razmere. Umesto brzog trijumfa, Austrougarsku je na padinama Cera čekao poraz koji će odjeknuti širom Evrope.

Odlučujući sudar dogodio se tamo gde ga nijedna komanda nije planirala. Srpske divizije stizale su prema Ceru posle usiljenih marševa dugih i do pedeset kilometara, bez sna i vremena za predah, pravo u noćnu borbu u kojoj niko nije mogao da vidi celu sliku bojišta. U mraku kod Tekeriša, na Kosaninom Gradu i Trojanu, jedinice su se sudarale prsa u prsa, planovi su se menjali dok je bitka već trajala, a odluke majora, kapetana, narednika i kaplara postajale su jednako važne kao naređenja Vrhovne komande.

Nikola Đukić i Ivan Drljača vode nas kroz dramatične dane od prvih austrougarskih prelazaka i pada Šapca do trenutka kada je Stepa Stepanović prepoznao značaj Cera i usmerio Drugu armiju ka planini. Kako je ulazak Rusije u rat poremetio Poćorekove planove? Zašto je Radomir Putnik glavninu srpske vojske držao u unutrašnjosti zemlje? Kako je bitka koju niko nije očekivao prerasla u rasulo austrougarskih divizija i njihovo panično povlačenje preko Drine?

Istovremeno, iza vojnih mapa ostajala je Mačva, sa spaljenim selima, opljačkanim kućama i civilima čije će stradanje Arčibald Rajs dokumentovati pred evropskom javnošću. Sudbine Stanislava Sondermajera, Avgusta Jenka, Momčila Gavrića i bezimenih vojnika koji su iscrpljeni stizali pravo u borbu daju Cerskoj bici ljudska lica i podsećaju koliko je snažno bilo uverenje da se iza njihovih leđa više nema kud uzmicati.

Pobeda na Ceru donela je saveznicima prvu veliku vest o tome da Centralne sile mogu biti poražene. Srbiji, zemlji koju su već otpisali, donela je nešto još važnije, dokaz da može da opstane. Kako je ta pobeda izvojevana, koliko je koštala i zašto je Cerska bitka više od jednog veka kasnije i dalje toliko važna?

🛍️ HistoryCast prodavnica na internetu👉 https://podmedia.rs/historycast/

🎁 Naručene proizvode šaljemo nedeljno, kurirskom službom

Podržite nas i na Patreonu ➡️ https://www.patreon.com/c/HistoryCast

Karte za HistoryCast Nedeljom uživo u Akademiji 28 u Beogradu na https://tickets.rs/event/historycast_beograd_od_kasabe_do_metropole__28334

Karte za HistoryCast uživo u MTS Dvorani, 2. novembra na https://tickets.rs/event/historycast_live_srbi_i_hrvati_istorija_27648

U avgustu 1914. svi su računali na kratak rat. Na Istoku su već posle nekoliko nedelja čitave armije nestajale u obručima, front se pomerao stotinama kilometara, a pobeda je trajala samo do sledeće ofanzive.

Dok glavnina nemačke vojske preko Belgije ide ka Parizu, Rusko carstvo se mobiliše brže nego što su nemački planeri očekivali i udara u Istočnu Prusku. Prva i Druga ruska armija, pod Pavelom Renenkampfom i Aleksandrom Samsonovom, napreduju sa dve strane Mazurskih jezera. Između njih nisu samo šume, močvare i loši putevi. Tu su različiti železnički koloseci, netačne karte, iscrpljeno snabdevanje, suparništvo komandanata i radio-poruke koje Rusi šalju bez šifre, dok Nemci slušaju svaki njihov naredni potez.

U toj pukotini nastaje Tanenberg. Iz penzije vraćen Paul fon Hindenburg i ambiciozni Erih Ludendorf preuzimaju nemačku Osmu armiju, dok Maks Hofman i štab koriste ono što im protivnik gotovo otvoreno predaje. Samsonovljeva armija ulazi sve dublje u zamku, biva opkoljena i praktično uništena. Njen komandant sebi oduzima život, a Hindenburg preko noći postaje spasilac Istočne Pruske i politički mit koji će nadživeti i rat i Nemačko carstvo.

Ali Tanenberg je samo jedna polovina priče. Južnije se ratna sreća okreće. Ruske armije nanose katastrofalne gubitke Austrougarskoj, zauzimaju Lavov, prodiru kroz Galiciju i opkoljavaju veliku tvrđavu Pšemisl. Na Visli i kod Lođa stotine hiljada vojnika ulaze u nove ofanzive i protivofanzive, dok se priča o 1914. preliva u krvavi zimski epilog: Konrad fon Hecendorf šalje austrougarske trupe preko zavejanih Karpata, u pokušaju da spase tvrđavu i zaustavi ruski prodor ka Ugarskoj. Vojnici umiru od hladnoće, gladi i tifusa pre nego što uopšte stignu do neprijatelja.

Nikola Đukić i Nikola Šipka rekonstruišu rat od Baltika do Karpata, porede Istočni i Zapadni front i analiziraju snagu i slabosti tri carstva, ulogu železnice, artiljerije i radio-obaveštajnog rada, uspon Hindenburga i Ludendorfa, kao i stradanje civila, deportacije i pogrome koji već 1914. najavljuju totalni rat 20. veka.

Na kraju prve ratne godine nijedna strana nije dobila odluku koju je želela. Ipak, točak je već bio pokrenut: Rusija je išla ka revoluciji, Austrougarska ka raspadu, a Nemačka ka vlasti generala koje je Tanenberg pretvorio u heroje. Rat koji je trebalo da bude završen do Božića tek je počinjao.

HistoryCast Nedeljom UŽIVO u Akademiji 28, sedmog oktobra u 19:30. Karte na tickets.rs

Ako je Stefan Nemanjić Prvovenčani, kako se gotovo vek i po pre njegovog krunisanja u jednom savremenom dokumentu pojavljuje srpski vladar sa kraljevskom titulom?

Papa Grgur VII se 9. januara 1078. godine obraća Mihailu Vojislavljeviću kao rex Sclavorum - kralju Slovena. Te dve reči otvaraju čitav politički svet koji je kasnije ostao u senci Nemanjića: Duklju kao jedno od glavnih središta srpske državnosti u XI veku, vladare koji su ratovali sa Vizantijom i pregovarali sa Rimom, kao i dinastiju koja je od primorske kneževine stvorila jednu od najznačajnijih država tadašnjeg Balkana.

U ovoj epizodi Nikola Đukić i dr Nikola Piperski vraćaju se u vreme Jovana Vladimira, vladara i mučenika čiji je kult nadživeo državu kojom je upravljao. Priča zatim vodi do Stefana Vojislava, pobednika nad vizantijskom vojskom, njegovog sina Mihaila, veštog diplomate koji je svoj položaj gradio između Carigrada i Rima, i Konstantina Bodina, koji je tokom ustanka 1072. godine proglašen za cara Petra III, a kasnije proširio vlast Vojislavljevića prema Raškoj i Bosni.

Upravo zbog papinog pisma Mihailo se u srpskoj istoriografiji smatra prvim srpskim kraljem, preciznije, najranijim srpskim vladarom čija je kraljevska titula potvrđena savremenim izvorom. Sam čin krunisanja, vreme kada je obavljen i priča o kruni poslatoj iz Rima ostaju mnogo manje izvesni nego što ih popularna istorija obično predstavlja.

Šta je titula rex Sclavorum zaista značila? Kako se Duklja oslobodila vizantijske vlasti i izrasla u kraljevinu? Koliko možemo verovati kasnijem Letopisu popa Dukljanina? Zašto su vladari koji su prethodili Nemanjićima danas svedeni na nekoliko imena, nekoliko redova i jedan oštećeni portret u stonskoj crkvi?

Pričamo o državnosti pre Nemanjića, vremenu u kojem su se vlast, vera i kraljevsko dostojanstvo gradili između Jadrana, Vizantije i Rima.